Nostalgija za umom…

Uncategorized

Tvitnuh sinoć:

I video sam da sam ubo tačno u sridu… Puno retvita, još više lajkova i dobro.  A šta sada? Kvalitetnog tv programa ima sve manje i manje tj. nema ga uopšte (čast izuzecima koji se mere u promilima) i opet je pitanje šta sada? Definitvno je činjenica da ljudima nedostaje kvalitetan tv program, ali je isto i tako činjenica da ljudi konzumiraju ono što im se nudi. Dakle iako svi znaju da McDonalds nije zdrav ljudi i dalje tamo odlaze iz više razloga: jeftino, uvek otvoreno i što je najbitnije brzo. Kada bi smo to pokušali da prenesemo na tv program morali bi da imamo nešto što je interesantno, razumljivo svima i naravno da je konkurentno ostalim emisijama koje veličaju šund i kič.  Naravno da ni jedna tv kuća u Srbij nije uspela da odoli čarima rijalitija, veličanja šunda i kiča, prikazivanjem raznog đubreta i veličanjem raznoraznih starleta, kvaziintelektualaca i kvazikriminalaca! Dakle rešenje je da se otvori neka “nova” televizijska kuća što je gotovo nemoguće zbog previše novca koji taj projekat zahteva, ali je zato moguće otvoriti YouTube kanal i na njemu praviti zanimljiv, jeftin i nadasve kvalitetan program. Pravi primer toga je YouTube kanal “Lični stav” ili recimo “Insajder”.

Dakle način uvek postoji, a samo je pitanje volje da li će neko da pokrene nešto još veće.

Raditi ili biti zaposlen?

Uncategorized

Težak rad

Pre jedno dvadeset dana sam ovo napisao na tviteru:

 I dalje mislim da je najveći problem u tome što nam je lakše da idemo na posao i da glumimo da radimo nešto, nego da zaista nešto i radimo.

Sećam se komšinice sa Novog Beograda koja se uvek hvalila svojim sinom Čedom koji je sa 43 godine konačno završio fakultet i onda su ga zaposlili u SIV, i tamo mu je super, ne mora ništa da radi. Nerad jeste srpski san i ne trebamo se zavaravati da je drugačije, ali je biti zaposlen, barem za mene previsoka cena tog sna. Naime, razmišljam kako je to kada moraš 8 sati da sediš negde i da glumataš da radiš, da si zainteresovan za nedešavanje ničega oko tebe? Pretpostavljam da je to veliki napor, i pretpostavljam da posle toga čovek nije baš raspoložen za drugare, familiju ili bilo koga drugoga, a tek mogu da zamislim kako mu izjutra izgleda buđenje…

Volim da radim, i volim da za moj rad budem plaćen. I pre ću da idem negde za dnevnicu da cepam drva ili da nosim džakove, nego što ću da se zaposlim negde, samo zato da bih imao posao. Znam da mnogo ljudi glumi da ide na posao kako bi obezbedili osnovnu egzistenciju, ali mislim da bi svako ko iole drži do sebe treba da radi, a ne da ide na posao.

 

Evolucija Korporacijskog pacova!!!

pacov

Ne tako davno postojali su ljudi kao Alija Sirotanović (i njemu slični koji su za dobrobit sistema, tj.svih nas, tada se barem to tako predstavljalo) koji su probijali radnu normu i neprekidno radili po 24 sata ako ne i više. Naravno bilo je i tada normalnog sveta koji nije probijao radnu normu, nego je normalno odlazio na svoj posao i pošteno ga odrađivao. Realno kada se baci pogled unazad i vidi šta je u ex Jugoslaviji stvoreno i izgrađeno od 1945. do 1991., ili ako pogledamo što je izgrađeno od 1995 do danas, videćemo da su ti naši ne tako davni preci bili bogami dobrano vredni. Bilo je i u to doba neradnika i ljudi koji nisu umeli da rade svoj posao, oni su obično bili predsednici radničkih saveta ili sindikalni aktivisti, a poneki su dogurali i do glavnog hausmajstora u nekoj od naših ambasada. Obično su ih zadržavali na poslu jer su bili jako dobri poltroni i doušnici UDBE, pa su i tako nesposobni trebali nekome. Danas su ti ljudi mahom predsednici kućnih saveta možda čak i u vašoj zgradi.

Dolaskom „demokratije“ i „liberalnog kapitalizma“, a naročito, uveđenjem privatnog obrazovanja u Srbiji je, a pretpostavljam i u drugim zemljama regiona stasala jedna nova vrsta neradnika tzv. Korporacijski pacov.
Današnji Korporacijski pacov je dete gore pomenutog predsednika radničkog saveta ili nekog celoživotnog mlađeg referenta. Školovan je na renomiranim školama kao što je Megatrend ili neki tako malo jači uneverzitet i stekao je diplomu mendžera za proučavanje marketinga u području jugoistočne azije, od stranih jezika najbolje se služi domaćim jer mu je najmiliji. Komunikacija sa svim ljudima mu je na nivou cilemilezacije, a kada treba da bude grub onda maše rukama kao vetrenjača i puva oko sebe kao parna mašina. Uvek je prepun reči hvale za sebe, a svoje neznanje koje je ogromno prikriva spletkarenjem i nameštanjem drugih. Ukoliko je neki posao dobro urađen naš pacovčić će se hvaliti na sva zvona kako je on eto to sam na svojim plećima izneo, a ukoliko nije uradio dobro svoj posao, teatralno će da vrišti oko sebe na ljude koji nisu narodski ni luk jeli ni luk mirisali, samo kako bi sakrio svoj propust.
Ukoliko prepoznajete iz ovog teksta ovakve osobe slobodno ih pljunite i odgurajte od sebe i ne bojte se da će vam uzvratiti. Jer Korporacijski pacov je beskičmenjak i čim mu prvi put pokažete zube, zaobilaziće vas u širokom luku, a nikada neće smeti da iskoristi ni jednu jedinu šansu da vas ugrozi.